Ko je bio Džon V. Frotingam
Njegov humanitarni rad i pomoć koju je pružio u sudbonosnim trenucima po opstanak Srbije i srpskog naroda, svrstavaju ga u najznačajnije ličnosti. Njegov život i višedecenijski rad u Srbiji i Makedoniji, ostavili su vidan trag na svim poljima u stvaranju i razvoju nove države posle završetka Prvog svetskog rata.
Džon Frotingam rođen je u Bruklinu (Njujork) 1878. godine u staroj puritanskoj porodici koja se posle progona engleskih hodočasnika početkom 17. veka doselila u Novu Englesku. Poticao je iz veoma bogate i ugledne porodice, njegov deda i pradeda, kao i Džon Frotingam, diplomirali su na Harvardu.
Kada se u Americi nije znalo za porodice Rokfeler, Karnegi, Ruzvelt, Morgan… koje su postale poznate po bogatstvu u 18. i 19. veku, znalo se za jednu od najvećih i najpoznatijih američkih građanskih porodica u 17. veku koja se isticala na humanitarnom, umetničkom planu i bankarstvu.
Iz porodice Frotingam potiče jedan od najvećih američkih slikara Džejms Frotingam.
Frotingamov deda bio je direktor Instituta za nauku i umetnost i u bruklinskoj filharmoniji na raznim dužnostima bio je preko trideset pet godina. Posle smrti roditelja o njemu i njegovoj sestri brinuli su njihovi ujaci iz veoma bogate i poznate porodice Vajt iz Teritauna. Bili su ugledni bankari, antikvari i vlasnici nekoliko fabrika u kojima su uglavnom radili Sloveni, Česi i Poljaci.
Završio je francuski jezik, svirao klavir i bavio se komponovanjem. Posle diplomiranja muzika ga odvodi u Beč, Minhen i Prag da usavrši tehniku sviranja. Od Čeha je slušao o Srbima i Srbiji, o ropstvu pod Turcima i Austro-Ugarskom.
Upoznao je vođe ilegalnih čeških organizacija, vrsnog pijanistu pastora dr Vinsenta Piseka, starešinu Prezbiterijanske crkve Jan Hus u Njujorku, koji je imao presudnu ulogu i uticaj da Frotingama zainteresuje za Srbiju.
Prvu pomoć Srbiji od 30.000 dinara, uputio je Beogradskom ženskom društvu preko Mabel Grujić pre balkanskih ratova.
Ceo svoj život, do svoje prerane smrti 1935. posvetio je zbrinjavanju srpske ratne siročadi i njihovom školovanju i lečenju.
Nakon izbijanja Prvog svetskog rata prilog od 15.000 dolara Crvenom krstu Srbije, dao je svojoj služavki Srpkinji Katici, da odnese u Srpski dom na čijem se čelu nalazio Mihajlo Pupin. Odmah zatim, opremio je prvu vojnu bolnicu sa 250 kreveta s najsavremenijim hiruškim instrumentima, zavojnim materijalima i drugom medicinskom opremom u vrednosti od 200.000 dolara. Istim brodom, septembra 1914. uputio je petočlanu misiju lekara sa medicinskim sestrama. To je bila prva ratna bolnica i prva medicinska misija upućena Srbiji.
Bolnicu u Solunu primio je potpredsednik Crvenog krsta Srbije, sanitetski potpukovnik dr Vojislav Subotić koji je podelio na tri dela; jedan deo otpremljen je u Đevđeliju, jedan u Skoplje i treći u Niš. O Frotingamovim bolnicama i njegovim zaslugama pisali su dr Subotić u Izveštaju koji je podneo Crvenom krstu Srbije 1920. godine, divizijski general Živko T. Pavlović, kao i srpska i američka štampa. U Skoplju je otpremljen najveći deo bolnice.
Smeštena u inženjerijskoj kasarni, bila je poznata kao ”Polumesec”. Zbog toga što su lekari bili Česi, koje je Frotingamu obezbeđivao Čeh, pastor prezviterijanske Crkve, mislilo se i često pisalo da je to Češko-amerikanska bolnica. U Solunu je ”Srpskoj izbegličkoj koloniji’, nakon odlaska srpske ratne siročadi za Francusku, ostavio šatore, za zbrinjavanje srpskih ratnika i ratne siročadi i to je bila najveća Srpska kolonija za vreme rata. Kroz nju je prošlo između 5.000 i 8.000 Srba.
Njegov rad na pružanju pomoći Srbiji biva sve veći sa odlaskom Jelene Lozanić, januara 1915. i jeromonaha Nikolaja Velimirovića u Ameriku. Preko svoje izaslanice, zaboravljene srpske heroine Darinke Grujić, Frotingam je preuzeo brigu o zbrinjavanju srpske ratne siročadi.
Finansirao je evakuaciju srpske ratne siročadi a njegov izaslanik Darinka Grujić tokom evakuacije osnivala je privremene ratne domove na putu od Sremske Kamenice do Falera kod Atine. U nekim domovima, organizovala je porodilišta, obdaništa i škole. Privremeni Frotingamovi domovi bili su u Nišu, Skoplju, Đevđeliji, Solunu, Faleru, na povratku iz Falera, u Solunu osnovala je još jednom takav dom. Iz Soluna, uz veliku blagonaklonost francuskog generala Saraja, srpska ratna siročad stigla je u Tulon, zatim u Nicu, 1917. i Monton, gde ostaju do jeseni 1919. Sve njegove privremene domove redovno je posećivao episkop Varnava. Stalne domove posle oslobođenja Frotingam je osnovao u Skoplju, Vranju i Sremskoj Kamenici. Poslednji njegov dom bio je u Beogradu u Krunskoj ulici.
Frotingam se 1917. prijavljuje Crvenom krstu Amerike i kao dobrovoljac sa Kordenijem Severansom (zaslužan za izgradnju Univerzitetske biblioteke u Beogradu) odlazi u Nicu da poseti svoje štićenike. U Nici je srpsku ratnu siročad lično raspoređivao u liceje. Nakon toga preko Rima s Pašićem odlazi na Krf, gde upoznaje kompletan politički i vojni vrh Kraljevine Srbije.
Na Krfu ga Crveni krst Kraljevine Srbije odlikuje. Vraćajući se u Solun, s Darinkom Grujić koja je doputovala iz Nice, obilazi Solunski front da bi sakupili novopristiglu ratnu siročad, čije je zadnje odredište bio njegov dom u Nici. Po njegovom naređenju, Darinka Grujić je nekoliko puta iz Nice odlazila na Solunski front da prikupi novopridošlu ratnu siročad.
Po poratku sa Krfa,prijavljuje se Crvenom krstu Amerike u Francuskoj da ode na Solunski front. Tražio je da dobije Bitolj, što su mu i odobrili i u njemu je neprekidno, pod najvećom vatrenom paljbom boravio godinu dana. U Bitolju je lično delio hranu gladnom stanovništvu Bitolja i okoline, a nakon svakog granatiranja ukazivao je medicinsku pomoć ranjenicima. Zbog toga ga vojvoda Mišić predlaže za Karađorđevu zvezdu koju je dobio. Nakon proboja Solunskog fronta, ne vraća se u Ameriku, ostaje u Skoplju kao šef distributivnog centra.
Po najgorim vremenskim uslovima, često pešice, obilazi Makedoniju, Kosovo i Metohiju. Obnavlja škole, deli obuću, odeću i hranu koju dobija od Crvenog krsta Amerike i svoje porodice, ujaka Vajtovih i sestre Elizabet. Njegova rođena sestra Elizabet, dala je 190.000 dinara za obnovu škola u Topličkom i drugim okruzima. Džon Frotingam je prva osoba koja je posle rata posetila Kosovo i Metohiju kako bi gladnom stanovništvu delio hranu i odeću.
Nakon prestanka rada distributivnog centra u Skoplju, odlazi u Vranje u kome su u periodu od 1921-1926. njegovim novcem sagrađene tri dvospratne zgrade. Zatim odlazi u Beograd da obezbedi smeštaj za 200 svojih štićenika koji su trebali da se vrate iz Montona. Srpsku ratnu siročad iz Beograda i Montona, Frotingam i Darinka Grujić smeštaju u dvorac Marcibanji-Karačonji u Sremskoj Kamenici.
Dvorac kupuje 1929. zbog čega kralj Aleksandar donosi novi Zakon o zadužbinama, jer je Frotingam bio prvi zadužbinar u Kraljevini SHS i prvi stranac koji je osnovao zadužbinu u Kraljevini Jugoslaviji. U Kamenici je osnovao Institut (dom) za srpsku ratnu siročad u kome osniva prve zanatske, domaćičke i Višu domaćičku školu u Kraljevini SHS.
Cilj osnivanja domaćičkih škola bio je da se nepismene, zaostale i zatucane devojke sa sela opismene i pripreme da nakon udaje samostalno vode domaćinstvo. Zato je bilo potrebno da se stvore uslovi za rad ove vrste škola i daje novac da bi se kupili razboji, šivaće mašine, stoka, živina, pčelinjak, pekara, mlekara…
Tako Frotingam osniva prvo poljoprivredno dobro ne samo u Kraljevini SHS, već u Evropi. Njegove zanatske i domaćičke škole poslužile su kao model po kome se širom Kraljevine SHS osnivaju škole te vrste.
Etnografski muzej u Beogradu i autor knjige ”Džon Frotingam zaboravljeni srpski dobrotvor” poseduju na desetina fotografija učenica iz cele zemlje iz njegovih domaćičkih škola (iz Peći, Badovinaca, Topole, Trnovaca (kod Kruševca) Aleksandrovca, Velikog sela kod Požarevca, iz Bregalničke oblasti, Štipa, Razboja, Vranja, Skoplja, Čardaka, kao i iz Hercegovine, Dalmacije…Poljoprivredno dobro bilo je nešto novo, ne samo u Kraljevini SHS već u Evropi zbog čega razne delegacije iz inostranstva dolaze u Kamenicu da vide organizaciju rada.
U Kamenici u Frotingamovom domu, utočište je našlo preko 2.700 dece, ne računajući učenice domaćičkih škola.
Ispitnu komisiju prilikom polaganja završnih ispita u Frotingamovom ”Institutu za ratnu siročad u Kamenici” sačinjavali su poznati srpski profesori i akademici, prof. dr Aleksandar Belić, prof. dr Bogdan Gavrilović, prof. dr Sava Urošević i drugi članovi o čemu je pisala srpska štampa.
Posle svetske krize i Šestojanuarske diktature, Frotingamova želja bila je da celokupno imanje u Kamenici sa školama ustupi na upravljanje Kraljevom fondu. Uoči primopredaje Kraljevom fondu, izvršena je procena imanja i ono je vredelo 5.7 miliona dinara (kupio ga za milion). U vezi predaje njegovih škola i imanja Kraljevom fondu, vodila se prepiska između Frotingama i predsednika Ministarskog saveta, generala Petra Živkovića i ministra socijalne politike Mate Drinkovića.
U Vranju je, Frotingam takođe osnovao zanatske škole. Svakom svom štićeniku u Vranju, omogućio je (bilo je oko 700 štićenika)da završi gimnaziju i fakultete, pa su njegovi štićenici za vreme studiranja u Beogradu i inostranstvu postali inženjeri, lekari, profesori, doktor nauka, (profesor na Poljoprivrednom fakultetu dr Ljubiša Tomić) general JNA. Narodni heroj u Drugom svetskom ratu, Baldo Mekišić iz Stona kod Dubrovnika bio je takođe, Frotingamov štićenik u Vranju) krojači, železničari, profesori muzike.
Oni su kao korisni članovi društva, stručni i obrazovani, sa znanjem engleskog i francuskog jezika, dali svoj doprinos u obnovi Jugoslavije posle Drugog svetskog rata, na čemu je Frotingam insistirao tokom njihovog školovanja
Džon Frotingam Srbiji je darivao bolnice, zgrade, novac, imanja, delio poklone gde god je mogao bez ikakvih ugovora, a da pri tom nije vodio evidenciju gde je i koliko dao. Nije tražio da mu se na bilo koji način vrati ili uzvrati uslugom od koje bi imao materijalnu korist.
Nije voleo da se piše o njegovom dobrotvornom radu.Zbog toga je teško odrediti sumu novca koju je darovao Srbiji u dobrotvorne svrhe. Finansirao je evakuaciju srpske ratne siročadi a njegov izaslanik Darinka Grujić tokom evakuacije osnivala je privremene ratne domove na putu od Sremske Kamenice do Falera kod Atine. U nekim domovima, organizovala je porodilišta, obdaništa i škole. Davao je ne samo Srbiji, već Crnoj Gori, Makedoniji, Francuskoj i Belgiji.
Akademik, dr matematičkih nauka, prof. Bogdan Gavrilović, ispred Kraljevog fonda, vodio je pregovore sa službenikom ruskog poslanstva Borisom Peljehinom, Frotingamovim izaslanikom u pregovarima o preuzimanju celokupnnog imanja sa svim školama. Primopredaja imanja u Sremskoj Kamenici, sa zanatskim i domaćičkim školama, na upravljanje Kraljevom fondu zvršena je 18. maja 1932.
Tog dana Darinka Grujić predala je imanje Borisu Peljehinu a ovaj Aleksandru Beliću uz njegov svojeručni potpis. Posle pogibije kralja Aleksandra u Marseju, u dnevnoj štampi u Beogradu bilo je nekoliko članaka u kojima se još uvek pisalo o Frotingamovim školama. Nakon toga dolazi do veličanja kralja Petra Drugog, koji će nastaviti rad svog oca u vođenju škola. To je bio početak zaborava najvećeg srpskog dobrotvora.
S praksom prećutkivanja i zataškavanja istine o pravom vlasniku Kameničkog parka s Karačonjijevim dvorcem (danas Dečje selo u Sremskoj Kamenici) nastavilo se i posle Drugog svetskog rata. Danas se na zgradi u Sremskoj Kamenici u ulici Dvor br. 2, nalaze podaci o početku izgradnje dvorca iz daleke 1717. o osnivaču i najvećem srpskom dobrotvoru Frotingamu, ne nalazi se ni jedno jedino slovo. Njegove zasluge pripale su drugima.
Rušenjem zgrada koje su se prostirale od Karačonjijevog dvorca prema Dunavu i Dečjem selu, uporno se krije istina o najznačajnijoj istorijskoj ličnosti Kraljevine Srbije dvadesetih godina prošlog veka. Današnje Dečje selo u Sremskoj Kamenici, sagrađeno je na Frotingamovom imanju. Mnoge zgrade koje su sagrađane za potrebe domaćičkih škola, nakon Drugog svetskog rata nova vlast je srušila kako bi se zaboravilo da je u Kamenici postojala ”Zadužbina Džona Frotingama”. Posle Drugog svetskog rata u cilju sprovođenja Agrarne reforme, sva njegova imovina u Kamenici, Vranju i Dubrovniku je nacionalizovana.
Osim muzike i umetnosti, bio je veliki zaljubljenik sporta, pomagao je skautska društva i loptačke klubove pa ga je u znak zahvalnosti najstariji srpski klub BASK proglasio počasnim predsednikom, ”Domu gospođa” na Dedinju dao je 850.000 dinara, u Vranju je imao fudbalski klub ”Amerika.”
Novčano je pomagao pevačka društva ”Vardar” iz Skoplja, ”Mokranjac” i ”Prosvetu”. Kačaničkoj opštini dao je 100.000 dinara, pri gimnaziji u Skoplju osnovao je fond ”Pet prijatelja” iz Bruklina, u Vrnjcima je pomagao Dom za domaće gazdinstvo, 1928. pomogao je da se završi umetnički paviljon na Kalemegdanu Cvijeta Zuzorić, u Krunskoj ulici sa suprugom Jelenom Lozanić 1924. osnovali su humano društvo ”Kneginja Zorka” u kome su bili počasni predsednici i veliki dobrotvori, u Strumici je pomogao da se završi sokolski dom, u Valandovu je svojim novcem izgradio sokolski dom, a nakon katastrofalnog zemljotresa 1931. u jugoistočnoj Makedoniji obnovio je razrušenu školu.
U Valandovu je lično delio odevne predmete i hranu, a siročad iz sela Pirave zbrinuo je u Sremskoj Kamenici, u Skoplju je uložio 200.000 dinara da se obnovi zanatstvo. ”Politika” je 1920. izvestila da je jedan Amerikanac poklonio Srbiji 100.000 dolara (2.500. 000 dinara u zlatu), Crvenom krstu Skoplja nabavio je 80 šivaćih mašina, u Skoplju sokolskoj župi ”Kraljević Marko” dao novac da se završi sokolski dom.
Kolu srpskih sestara u Skolju, da bi dozidali još jedan sprat dao je 100.000 dinara nakon čega mu predsednica Kola srpskih sestara Kosara Jovanović upućuje pismo zahvalnost: ”Novac koji ste nam poslali biće upotrebljen za dozidavanje sprata na našoj zgradi, koji će se početi tokom ove godine za ženski internat Kola. Vama, kao velikom dobrotvoru, biće utisnuta s Vašim imenom mermerna ploča kao znak naše zahvalnosti, a budućim generacijama dokaz Vaše velike ljubavi za naš narod.”
Poučen lošim iskustvom s radom humanog društva u Parizu, ”Francusko-američkog bratstva” koje nije moglo u razorenoj Francuskoj da sakupi veće količine novca čiji je bio darodavac, nakon povratka u Ameriku 1919., Džon Frotingam je osnovao u Njujorku ”Američko-jugoslovensko društvo.”
Insistirao je da njegovi članovi budu Amerikanci i Srbi koji su poslom boravili u Americi, ali ne i Srbi koju su živeli u Srbiji. Društvo je imalo oko šezdeset članova, poznatih Srba, kao što su poznati poslanici Kraljevine SHS, Ante Tresić Pavičić i Slavko Grujić, od Amerikanaca, Mihajlo Pupin, glavno komandujući general svih rodova američke vojske Tasker Blis, koji je bio predsednik Društva. Frotingam je zbog čestih dolazaka u Srbiju u Društvu imao dve funkcije, bio je jedan od direktora i počasni potpredsednik.
Šest članova Američko-jugoslovenskog društva bili su učesnici na Mirovnoj konferenciji u Parizu: Mihajlo Pupin, Tasker Blis, Nikolas Muren Botler (Batler), nosilac odlikovanja Svetog Save Prvog reda 1919. godine, Džejms Šotvel (direktor Karnegijeve fondacije) boravio u Beogradu 1921. kada se zidala Narodna biblioteka i 1925. kada se završavalo njeno zidanje. Mnogi članovi Američko-jugoslovenskog društva boravili su na Solunskom frontu, najveću ulogu u posleratnom razvoju Srbije odigrali su poznati američki socijalni reformatori na čije je insistiranje osnovano ministarstvo Socijalne politike i narodnog zdravlja.
Oni su u Kraljevini SHS osnovali Narodno zdravlje na principu zadružnih domova. Najači ”kvartet” Amerike u to doba, bili su bivši predsednik Hauard Taft, i tada aktuelni predsednik Teodor Ruzvelt, Nikolas Muren Botler i Elih Rut.
Botler i Rut bili su članovi Frotingamovog Američko-jugoslovenskog društva, što govori koliko je Američko jugoslovensko društvo bilo jako, ne samo politički, već i ekonomski. Ovo društvo opstalo je skoro 30 godina i bez sumnje uradilo je više od bilo kog humanitarnog društva iz bilo koje savezničke zemlje ili bilo kog udruženja.
Uporedo s osnivanjem Američko-jugoslovenskog društva, na inicijativu Džona Frotingama i Jelene Lozanić došlo je do osnivanja ”Internacionalnog srpskog obrazovnog komiteta” u Njujorku, čija je osnovna delatnost bila, prikupljanje novca za domove za srpsku ratnu siročad u Kamenici i Vranju.
Predsednik Srpskog obrazovnog komiteta bila je čuveni američki lekar, zaboravljena dr Rozalija Morton. Dr Morton je bila osnivač bolnice za lečenje srpskih ratnika na Solunskom frontu, u Sedesu za vreme trajanja rata. Dr Morton, višestruko odlikovana od strane Kraljevine Srbije, poklonila je 100.000 dinara za izgradnju Bolnice za žene na Dedinju (danas bolnica Dragiša Mišović). Član ”Internacionalnog srpskog obrazovnog komiteta”, bio je Džon Frotingam.
Prilikom boravka Džona Frotingama u Beogradu 1928. koji je na poziv Vlade kao srpski nacionalni heroj prisustvovao proslavi desetogodišnjice oslobođenja, novinar ”Politike” nakon saznanja da i posle 10 godina od završetka rata i dalje daje preko tri miliona dinara godišnje siromašnoj deci i mnogim nevoljnicima, objavio je razgovor s njim:
”Sada kada je 10 godina prošlo od rata, kada su se posledice rata prebolele i kada je sva ratnička siročad izvedena na put, Frotingam i dalje za izdržavanje domova u Sremskoj Kamenici i Vranju daje po 1.200.000 dinara, to jest još uvek izdržava oko 150 dece bez roditelja.
Pored toga što je veliki broj oficira, lekara i inženjera izveo na put, ima oko 20 pitomaca koje izdržava u inostranstvu. Sada je upoznao studenta i studentkinju koje će poslati u sanatorijum u Švajcarskoj na lečenje a već punih 10 godina izdržava nekoliko siromašnih porodica. Sve devojčice koje su odrasle u njegovom orfelinatu prilikom udaje dobijale su miraz i kad je čuo da se službenica koja radi u jednom poslanstvu udaje, posetio je i takođe dao miraz. Za vreme boravka u Beogradu, obišao je sve humanitarne organizacije i sve darovao novčanim prilozima.”
Koliko je Džon Frotingam bio poznat i poštovan zbog svojih dobročinstava, vidi se iz ”Izveštaja” za 1922. i 1923. godinu, koji je sačinio oblasni školski odbornik u Skoplju, Milan St. Nedeljković, jer su period od dve godine u Makedoniji obeležila nekoliko događaja, a među njima i poseta Frotingama Skoplju prilikom dolaska na desetogodišnjicu oslobođenja: ”Osvećivanje spomenika u Skoplju izginulim ratnicima od 12. do 18. godina, prenos posmrtnih ostataka Stevana Mokranjca, doček Nj. Sv. Patrijarha prilikom njegovog ustoličenja u Peći i doček Franša d’Eeperea i kapetana Frotingama”.
Povodom 25 godina od Frotingamove smrti, novinar beogradskog lista ”Republika”, s inicijalima M.P. u broju od 6. decembra 1955. u još prepoznatljivom kratkom naslovu: ”Džon Frotingam”, iskazao je bojazan da će ga mlađe generacije zaboraviti i pokušao je da u nekoliko rečenica opiše šta je Frotingam uradio za srpsku ratnu siročad, kada su posle višemesečnog putešestvija, stigli u Francusku:
”Na južnoj francuskoj obali čekalo ih je 25 vagona robe, rublja, odela, za žene, decu i ljude. A jednom teškom invalidu i njegovoj sirotici odredio je mesečnu penziju od 100 dolara do kraja života. Za vreme velikih, teških i sudbonosnih dana za našu ugroženu Otadžbinu, Frotingam je pomenutim ustanovama darovao sumu od 250 miliona dinara. Do današnjih dana nije ga dostigao nijedan sin našeg naroda. A kasnije je u Zemunu osnovao dom za obrazovanje i vaspitanje srpske siromašne dece. Važno je istaći da Frotingam za života nije želeo da mu se za to odaje ma kakvo priznanje. Nema humane institucije kod nas gde na njenom čelu nije stajao kao dobrotvor Džon Frotingam.”
Koliko je to para bilo može se videti iz tabele budžeta Kraljevine Srbije od 1897. do 1913. Budžet za 1912. i 1913. bio je isti i iznosio je 130.764.712 dinara. Budžetski prihodi u Srbiji u ratnoj 1915. bili su 79.813.619, a rashodi 44.059.778 računajući i 5% anuiteta zbog naoružanja koje je kupljeno za Drugi balkanski rat. Kako je Frotingam za 25 godina rada, bespovratno Srbiji dao 250 miliona dinara u zlatu (po tada važećem kursu 250 miliona dinara iznosilo je 50 miliona dolara), što znači da je dao oko dva i po budžeta Kraljevine Srbije.
U Getari, mestu kod Bijarica, 19. novembra 1935. iznenada u 57. godini, preminuo je Džon Frotingam.
Skoro svi dnevni listovi u Kraljevini Jugoslaviji preneli su vest o njegovoj smrti. Smatrali su ga najznačajnijom ličnošću, jer su njegovo ime stavljali na prvo mesto. U ”Spomenici Ledi Pedžet” štampanoj u Melburnu 1956. njegovo ime bilo je ispisano pre imena bilo kog političara ili humanog radnika:
”Odlaze, jedan za drugim, svi prijatelji srpskog naroda, oni odani prijatelji koji su nas voleli nas radi a ne iz svojih interesa… Nema međ Aerikancima Džona Frotingama, nestalo je međ Francuzima Luja Bartua, Viktora Berara, Franša d’Eperea, međ Švajcarcima Arčibalda Rajsa.”
Jugoslovenska delegacija od 14 članova-Odbor zahvalnosti dobrotvoru Džonu Frotingamu, u kome je bilo četvoro dece pitomaca kao i izaslanici ustanova koje je pomagao, posećuju njegov grob u Getari 27. septembra 1937. godine. Tom prilikom, jedan od pitomaca istakao je najbolju vrlinu svog dobrotvora, njegovu skromnost. U Makedoniji je urađen veliki duborez s likom Džona Frotingama [1], koji je predat supruzi Jeleni i ćerki Ani.
U sredini duboreza je lik Frotingama, sa leve i desne strane urezana su 40 imena humanih organizacija koje je Frotingam pomagao za vreme rata i posle njegovog završetka, a to su: Soko Kraljevine Jugoslavije, Sokol župe Skoplja, Kavadaraca i Novog Sada, Ministarstvo vojske i mornarice, Udruženje rezervnih oficira i ratnika, Udruženje četnika, Savez dobrotvora kraljevine Jugoslavije, Udruženje porodica poginulih oficira, Udruženje ratnih invalida, Udruženje Velike Britanije i Amerike, Ministarstvo socijalne politike i narodnog zdravlja, Narodna odbrana, Uprava Kraljevog fonda, Odbor Crvenog krsta Skoplja, Savez-jugoslovensko-čehoslovačke lige, Udruženje penzionisanih oficira i činovnika, Društvo majke Jevrosime, Udruženje ženskih lekara, Materinsko udruženje, Društvo srpske majke, Udruženje domaćica i matere, Društvo kneginje Ljubice, Glavni odbor Crvenog krsta.
Na guslamasu su urezani nazivi pevačkih društava ”Prosveta”, ”Vardar” i ”Mokranjac” kao i Dom slepih, zatim ”Dom slepih kralja Aleksandra I Zemun”, Kolo srpskih sestara Beograd-Skoplje, Društvo kneginje Zorke, Beograd, Žensko društvo i dom ”Sloga Svete Ane”, Beograd. Na sredini duboreza velikim slovima izrezbareni su nazivi opština i ostalih društava.
[1] Ukoliko bi se u Srbiji, (Vranju), obnovila zgrada njegove upravne zgrade, koja je sada u ruševinama, njegovi unuci iz poznate francuske plemićke porodice d’Elbe, voljni su da duborez i sva njegova odlikovanja ustupe Srbiji, (među odlikovanjima je izuzetno retko srpsko odlikovanje urađeno povodom šeststotina godina ustoličenja prvog srpskog patrijarha Joanikija). Sve originalne povelje koje prate odlikovanja prilikom dodeljivanja, porodica d’Elbe, ustupila je autoru knjige, Džon Frotingam zaboravljeni srpski dobrotvor, Zavod za udžbenike, Beograd, 2018.
U ”Politici” 28. jula 1936. objavljen je poziv njegovim štićenicima i udruženjima koje je za života pomagao s naslovom: ”Za podizanje spomenika pokojnom Džonu Frotingamu:”
”Obaveštavaju se svi bivši pitomci i pitomice Srpsko-amerikanskog orfelinata u Kamenici i Vranju da je u Skoplju obrazovan ”Odbor zahvalnosti Frotingama”, radi podizanja spomenika počivšem Džonu Frotingamu, velikom prijatelju našeg naroda. U tome cilju Odbor moli sve ”one koji žele da se ovekoveči uspomena na počivšeg Frotingama, a žele da pošalju prilog za podizanje spomenika, da izvole dostaviti Odboru svoje adrese kako bi im se iz Odbora poslao ček.
Posle Frotingamove smrti novembra 1935. u Beogradu je održano nekoliko komemorativnih sednica, u Beogradskom ženskom društvu jer je bio njihov najveći dobrotvor, u prostorijama Crvenog krsta Srbije u Siminoj ulici uz prisustvo predstavnika najviših predstavnika vlasti Kraljevine Jugoslavije i sveštenstva, u domu Crvenog krsta Kraljevine Jugoslavije i u Vranju. Prenosimo deo govora, urednika ”Anglo-jugoslovenskog pregleda” Petra Milivojevića:
”Plemeniti rad Džona Frotingama vezan je za najteže dane srpskog naroda koje je on u svojoj istoriji preživeo. Ako je tačno da su pravi i iskreni prijatelji oni koji se pokažu u ljutoj nevolji, onda je Džon Frotingam jedan od najvećih dobrotvora jugoslovenskog naroda i jedan od njegovih najiskrenijih prijatelja. Kao čovek velike duše i uveren da sve što čini, čini po svojoj dužnosti, nije voleo da sluša reči zahvalnosti koje su mu s pravom bile upućivane… Bol srpskog naroda prilikom povlačenja kroz Albaniju osetio je i veliki srpski prijatelj Frotingam. On šalje 25 vagona raznog materijala kao pomoć deci, ženama i starcima koji su se tada nalazili u najvećoj bedi… Za dvadeset godina Džon Frotingam je samo našem narodu dao preko 250.000.000 dinara.”
Posle Drugog svetskog rata dolaskom nove komunističke vlasti, komemorativni skupovi nisu se održavali u državnim ustanovama. Pitomci, prijatelji i Srpska pravoslavna crkva su jedini koji su želeli da ojačaju sećanje i otrgnu od zaborava lik Džona Frotingama i njegov višedecenijski humanitarni rad. Jedinom komemorativnom skupu u komunističkoj Jugoslaviji održanom novembra 1951. činodejstvovali su tri vladike: episkop budimljansko-polimski Makarije, episkop banjalučki Vasilije i episkop toplički Dositej. Među prisutnima bilo je kompletno osoblje američke Ambasade sa ambasadorom Džonom Alenom i 420 njegovih štićenika i prijatelja koji su se svojeručno potpisali. Tom prilikom bio je urađen Pomenik na kome je bio lik Džona Frotingama, rad srpskog slikara Stanoja Stanojevića. Pomenik je nakon održanog pomena poslat supruzi Jeleni i ćerki Ani Frotingam u Getari. One nisu prisustvovale pomenu jer kao veleposednici nisu bile poželjne u Jugoslaviji.
Posle Drugog svetskog rata celokupna imovina Džona Frotingama u cilju sprovođenja Agrarne reforme je nacionalizovana.
Podsetićemo se reči njegovog izaslanika, Darinke Grujić koje je izgovorila na komemorativnoj sednici u ”Beogradskom ženskom društvu:”
” Teško narodu koji ne ume da ceni i poštuje svoje iskrene prijatelje kao što je bio naš neumrli Džon Frotingam.”
Teško narodu koji ne ume da ceni i poštuje svoje iskrene prijatelje kao što je bio naš neumrli Džon Frotingam.