Zašto je važno

Zašto je važno da pamtimo Džona Frotingama i da se iznova podsećamo na sve značajne ljude iz istorije koji su svoj život posvetili pomaganju drugima, činjenju dobrih i velikih dela? Zašto je važno da ne zaboravimo sve te vrednosti koje su gajili nesebični ljudi i o kojima je jako važno da govorimo i u današnje vreme? zašto je važno da ističemo dobro i da pohvalimo, da razgovaramo o tome glasno? U narednih par redova, Tomislav R. Simonović, dao nam je odgovore.

“Na često postavljano pitanje koliko godina sam radio na knjizi “Džon Frotingam zaboravljeni srpski dobrotvor”, uvek sam davao precizan odgovor. Možda sam i bio ponosan što sam se tako dugo “družio s njim”, da bih otkrio njegov višedecenijski filantropski rad. Kako je vreme prolazilo u prelistavanju albuma, fotografija, spomenica, pisama zahvalnosti…upoznavao sam njegov filantropski rad.

Zapitao sam se zašto sam bio tако precizan i zašto sam govorio o godinama koje sam proveo u traganju za novinskim člancima u srpskim i u američkim novinama, o svojim bezbrojnim posetama arhivima u Makedoniji, Srbiji i Americi, u obilasku grobalja u Makedoniji, Srbiji i u Francuskoj. Njegovi savremenici objavljivali su spomenice o njegovom filantropskom radu u Srbiji, Makedoniji i u Crnoj Gori, obeležavali su značajne jubileje i godišnjice njegovog rada. “Beogradsko žensko društvo”, posle njegove smrti, posvetilo mu je kompletan broj časopisa. “U najstrašnijem danu koje su doživele njegovom smrću” članice Beogradskog ženskog društva sa Frotingamovim saradnicima obnovile su sećanje na njegov rad.” U svom filantropskom radu nije se bavio vođenjem evidencije koliko je dao za više od dve decenije svog dobrotvornog rada. O tome nije ostavio nikakav trag. Nije brojao novac, ni vagone robe, ni bolnice i lekarske misije koje je slao Srbiji i Crnoj Gori. Što su bile veće žrtve srpskog naroda i bol ratne siročadi, Frotingamova ljubav bila je sve veća, bezgranična.

U svom srcu imao je dve domovine, bogatu Ameriku i opustošenu Srbiju. Davao je i jednoj i drugoj domovini. “Vaš narod ima toliko lepih i odličnih osobina da zaslužuje svaku ljubav i poštovanje. Ja sam zavoleo vašu domovinu kao svoju rođenu. Amerika ima mnogo bogatih ljudi i zato za nju jedan filantrop više ili manje ne čini mnogo”. Ostvaren na svakom polju, privatnom i poslovnom, odriče se lagodnog života u najbogatijoj zemlji sveta, da bi pritekao u pomoć ratnoj siročadi, izmučenim srpskim ratnicima i narodu Srbije.

Njegovo delo je neprolazno. Nesreća ratne siročadi nametala mu je nove dužnosti i obaveze. Što je ratna siročad više patila, njegova empatija bila je veća. Pomagao je sve, nezavisno od vere, a iz  Bitolja piše sestri “ovde delimo šećer, brašno, pirinač, slaninu i druge stvari. Hranu delimo Srbima, Turcima, Grcima, Makedoncima, Jevrejima a rečeno mi je da ima i Albanaca i Rumuna”.  Kao otac, “tata, father Frotingam” kako su ga zvala deca, pružio im je očinsku ljubav, kao filantrop i zadužbinar nadoknađivao je Srbiji ono što joj je nedostajalo. Kao savremenik Kraljevine Srbije, Kraljevine SHS i Kraljevine Jugoslavije, u srpskoj istoriografiji zauzima mesto među najznačajnijim istorijskim ličnostima Srbije na početku dvadesetog veka.

Nije vodio evidenciju o broju ratne siročadi koju je sakupio na Solunskom frontu, ni evidenciju koliko je ratne siročadi spasio i omogućio im da postanu svoji ljudi, koji će dostojno živeti od svog rada. Još manje je želeo da sluša pohvale o sebi jer kao čovek velike duše bio je uveren da sve što čini, čini po svojoj dužnosti. Ako je to neko činio u njegovom prisustvu “čedno bi pocrveneo” i napustao skupove na kojima su mu se zahvaljivavi i veličali ga. Kad ga je Crveni krst Srbije na Krfu nekoliko puta odlikovao, blagim tonom je zamolio da mu ih više ne dodeljuju smatrajući da mu poklanjaju preveliku pažnju.

Njegovi savremenici su govorili da je njegova figura bila najuzvišenija koju po filantropiji ni jedan srpski sin nije dostigao. Ako je tačno da su pravi i iskreni prijatelji oni koji se pokažu u ljutoj nevolji, onda je Frotingam jedan od najvećih dobrotvora srpskog naroda i jedan od njegovih najiskrenijih prijatelja. Bio je i ostao najveće nacionalno blago kojim se Srbija ponosila.

Velika filantropska, posvećena duša srodila se sa slovenskim duhom. Čovek koji je u danima velike srpske tragedije otvorio svoju dušu i pružio obilatu pomoć srpskoj deci i celom srpskom narodu, izlažući se najopasnijim životnim iskušenjima i dovodeći vlastiti život u opasnosti. Vršio je svoju plemenitu misiju, humanu akciju, podizanjem domova za prihvatanje, vaspitanje i školovanje ratne siročadi. Nije bio opsednut žudnjom za materijalnim stvarima, niti je njima robovao. U svetu koji je bio surov i pohlepan odlikovalo ga je solidarisanje sa siromašnima. Njegova misija i životni moto nije bio samo da živimo, već da živimo humano. Davao je milione ali davao je nešto više, sebe, svoj život, deleći sudbinu srpskog naroda. Od 57 godina svog života, 21 poklonio je Srbiji i srpskom narodu. Dobročinstvo je smatrao suštinom i smislom svog života.

Čovek kao večiti dokaz života svojim gestom ako krene Frotingamovim stopama i obnovi ono što je on godinama stvarao, ispuniće njegovu filantropsku zamisao: a to je pružati, pružati i samo pružati malim nevoljnicima kojima je potrebna pomoć. Naše vreme je vreme sebičnosti, pohlepe i egoizma. Ljudske vrline, a posebno filantropija, nestale su, a mnoge vrednosti za koje se zalagao dobile su suprotno značenje. Svakodnevno davanje, kao što je to nekada činio Frotingam, kad su “mali nevoljnici  lutali od nemila do nedraga”,  bez roditelja, bez igde ikoga, bez otadžbine, primer je za divljenje.“Samo mi kažite čime i kako mogu da pomognem tu malu Srbiju“.

Njegovo plemenito delo je neprolazno. Svesno ili nesvesno, s promenom ideologije izvesno vreme smo ga istisnuli iz našeg pamćenja. Zaboravnost kao naša česta “vrlina” izbrisala ga je iz našeg pamćenja. Njegovoj višedecenijskoj junačkoj prošlosti radeći za spas Srbije, srpskog naroda i ratne siročadi u najtežim danima koji su pogodili Srbiju i istinskoj slavi koju je požrtvovanim radom stekao ovom prilikom s pravom mu iskazujemo. Srpski narod u bezizlaznoj situaciji bio je jedna duša, jedno duhovno načelo. Dve stvari čine tu dušu, to načelo. Jedna je u prošlosti, druga u sadašnjosti. Iz prošlosti je veliki broj uspomena, u sadašnjosti je volja da se nastavi s filantropijom. Jer svojim filantropskim radom od nas je načinio ono što smo, da nastavimo da nemoćnima u nevolji pomažemo. Na sreću danas postoji manji broj pojedinaca i humanitarnih organizacija, filantropskih saveza koji idu njegovim stopama u pružanju pomoći najmlađima, onima koji sami sebi ne mogu da pomognu.

Zato je važno ne samo da pamtimo ime najvećeg srpskog dobrotvora i prvog stranog zadužbinara, već da pamtimo njegov nemerljiv filantropski rad jer mu se jedino tako možemo odužiti, jer:

“Teško narodu koji ne ume da ceni i da poštuje svoje iskrene prijatelje, kao što je bio naš neumrli dobrotvor Džon Frotingam”.

Simonović R. Tomislav